Med: logoterapije, apiterapije (Slobodan Despot, Le meil/ Med)nesavršen, drugačiji, jedinstven
Jelena Nidžović
Med: logoterapije, apiterapije[1]
Kada je zavarničilo između moždanih sinapsi, i kada je mozak procesualno doveo u vezu naslov romana Slobodana Despota i filma Anželine Džoli, još nisam bila svesna toga da je taj neozbiljno iskrsli analoški predložak, med : zemlja krvi i meda, bio poslužio kao osnova za naše samooslikavajuće referisanje na isti taj roman. Naime, na sajtu Politike se može naći februarski trag o predstavljanju romana Med pod nazivom ,,Knjigu o egzodusu Srba iz Krajine objavio Galimar"[2].
Slobodan Despot, Le miel/ Med, Galimar, 2014; Geopoetika, 2014
Zato ću sad, ne bih li svoje čitalačko iskustvo ostavila neukaljanim, samomorati da se zakratko osvrnem i (,i makar na,) naslov te vesti. To je barem lako. Naslovi na sintaksičkom planu teže da najsažetije predoče i tendenciozno oboje neku informaciju, ali je njihova prednost još i u njihovoj kratkoći: jedno malo parče teksta može otvoriti kao vizuelno prijemčiv sadržaj, ne poetska, ali ipak slika, olovo na hartiji/ piksel na monitoru, dim. 1x6cm. A u kompoziciji ove uočavam približavanje formi diptiha: ovim naslovom predočeno je da je reč o romanu o stradanju (nepotrebno hipertrofirano: egzodusu) Srba u Krajini, i da je roman objavljen izvan jugoslovenskog prostora. Takva slika je tužno tačno saopštena metafora doživljaja i očekivanja koje povodom sebe imamo. Sa jedne strane, ona se sa redukcionističkom nepažnjom odnosi prema narativnim slojevima i drugim bogatstvima individualnopsiholoških i kolektivnih iskustava o kojima se u romanu pripoveda. Istovremeno sa svođenjem romanesknog sveta na temu ratnog zločina, hipertrofirano isparalelisanog sa starozavetnim Izlaskom, uprizoruje se i težnja da se kao predmet izveštavanja istakne i visokoknjiževni evropski prostor u čijem horizontu je smešten i ovaj roman, čime se ispisuje i svojevrsni silogistički nastavak: prećutna, eliptičnoprisustvujuća politika prema kojoj je i književni rad pojedinačnih autora sa područja nekadašnje Jugoslavije vrednovan bezmalo tek kao instrument potrebe za kakvim, takvim ili nekakvim mestom naše književnosti u zapadnoevropskom kulturnom krugu.
Na taj način sami sobom ospoljavamo kulturu koja opravdava paralele Despot-holivudska produkcija mirotvoračko-moralizatorskog tipa. U kolariću-paniću prespojima istorijskog (samo)razabiranja u stanju smo da u jedinici vremena ponudimo upravo istu simboličku matricu zahvaljujući kojoj je i U zemlji krvi i meda doživeo nezanemarljivu recepciju: autoportret zemlje razjebane ratom u tonu ekskluzivističkom na način na koji se postupa sa pažnjama koje dolaze preko+granica.
Roman-parabola Med, srećom, nadilazi vrednosti koje mu bivaju upisivane od strane ovdašnjih, ali i pojedinih francuskih i švajcarskih medija, koji, sa druge strane, nastoje da obimom pretpostave neka motivska i karakterizacijska rešenja terminološki nedovoljno preciznom pojmu jugonostalgije. Za oba slučaja važi da bi najlogičnije bilo pretpostaviti da prilike priče o ratu i svedeni broj junaka zahtevaju značajno polaganje pažnje i tehnike na temeljne opise psiholoških stanja junaka ili slika nasilja. Nasuprot tome, neznatan u broju stranica, Med je i dalje kredibilna epika, imajući u vidu da je ta neka pojedinačna čitalačka uspelost naspram i posle ovog romana takva da sklapanje korica beleži kao vanrednu vožnju, u kojoj je kao takvoj i jednako kao u tekstu, obručena jedna važna iskustvena kružnica (razmena; med).
Med je poetička materija romana. U priči, on će na više načina činiti susrete kako radnja napreduje, i, kao u nekakvoj jezičkoj apoteci, okupiti oko sebe nekoliko posebnih junaka: naratora, travarku-isceliteljku, oca i sinove koji se traže. Književni postupak nalikuje biološkom: sabrani sokovi prerađuju se u želucu i izlučuju. Izlučevine bivaju pohranjene, čuvane, i kreću zdravlje i dobrobit ekosistema, zdravlja i dobrobiti čovečanstva od praistorije. I tako se u njemu rastače motivacijski impuls rata i ustupa mesto parabolizovanom miru isceljenja, ili iskupljenja, dovoljno neuhvatljivom da bi bio otežan nekim moralizatorskim pretendovanjem na konačnu istinu ili na drugi način svodljiv na metaforičko iščitavanje preciznije od, čini se, toliko potrebnih pojmova: ljubavi, brižnosti, života. Pripovedački transfer individualne, transgenealoške, društvene i istorijske pažnje i pamćenja upravo je moguć intervencijom meda, odnosno njegovih narativno i simbolički upotrebnih svojstava. Ukrštanje životnih sokova i šokova u priči u kojoj travarka koja pacijentu savetodavno i toplo predočava okolnosti koje su nju i njene poznanike, penzionisanog učitelja-pčelara sa Velebita i njegovog sina, dovele do jedne neobične i potrebne razmene. Zjap proteklog vremena, sproveden prostornim i pripovedno-usložnjavajućim, ali ne i duševnim udaljavanjem od centralnog iskustva, konačno – u miru zadimljenog sobička u kome će se naratoru poveriti ta jedinstvena priča, predstavlja meru promene, mogućnost meda, koja ovaj kratki roman postavlja u vrh proze sa temom rata u bivšoj Jugoslaviji.
[1] Apiterapija (…) u sebi objedinjuje preventivne i terapijske metode koje se zasnivaju na primeni pčelinjih proizvoda:cvetnog praha, matičnog mleča, meda, propolisa, pčelinjeg otrova i voska u svrhu očuvanja i unapređenja čovekovog zdravlja. (http://sr.wikipedia.org/wiki/Apiterapija)
[2] http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Knjigu-o-egzodusu-Srba-iz-Krajine-objavio-Galimar.lt.html
/link/med-logoterapije-apiterapije-slobodan-despot-le-meil-med-nesavrsen-drugaciji-jedinstven
