Илити : кодекс савременог самураја

Сведоци смо, а често и учесници, трагичне борбе против светске противљудске немани која поприма све јасније, и ружније, црте. Веровали смо у младости, негде поткрај 20. века, да је здружени отпор могућ -- а онда нам је и сам појам "отпора" помућен и отет. Шта нам преостаје данас, кад је свака политичка опозиција "систему" компромитована или смешна? Која нам средства преостају за одбрану језгра слободе, идентитета, независности, суверености?

Чудном игром судбине, моја отаџбина Југославија, односно Србија, а затим и друга мајка - Швајцарска, нашле су се на првој линији удара глобалистичког рата против традиционалних култура и народа. Позних осамдесетих, када сам летовао на Јадрану, сањао о филму а студирао историју уметности, веровао сам да је савремена цивилизација ушла у лење воде потрошачке учмалости и ту се укотвила. А тада је уследило непојмљиво убрзање. Напрасни суноврат Совјетског Савеза дао је сигнал за поход. На Истоку неоколонијални ратови, почев са разбијањем Југославије, на Западу планско разграђивање свих наслеђених вредности и идентитета, од националног и верског све до породичног па и полног, укидање појединачних права и слобода и сваког облика приватности. Све то под филмски изрежираном диверзијом исламског терора а уз помоћ неодољивог напретка компјутерске технологије.

Тој изградњи новог света, т.ј. обмане светских размера, присуствовао сам као привилеговани сведок. Од "револуције балвана" у Славонији до бомбардовања Србије, од женевских преговора до Рамбујеа, увек сам се мотао ту негде, у кулисама збивања. Као преводилац и издавач Добрице Ћосића, Александра Зиновјева, генерала Пјера Галоа или Владимира Волкова, упијао сам мисли и искуства најумнијих судионика и летописаца тог сулудог времена. Као саветник суверенистички настројених кругова у Швајцарској, учествовао сам и у одбрани независности те истовремено крхке и жилаве конфедерације која и данас опстаје, како-тако, као трн у оку инжењерима глобалног лагера.

На плану видљивих резултата - јад и беда. Разочарења, издаје и порази. Све до садашњег безнађа, кад се сваки покушај колективног отпора слама на хридима цинизма, егоцентризма и корупције. Ја сам, са све мање жара, настављао да пишем по "геополитичкој" штампи и да преводим и објављујем огледе које су читали само истомишљеници.

Олово и перо

А онда је наступио прелом. 24. марта 2009. сам напрасно, без паре у џепу, поноћним авионом из Београда одлетео за Индију. Тог дана се у Београду обележавала десетогодишњица НАТО бомбардовања. За ту прилику смо штампали комплет спомен-разгледница о херојском хумору и патњама Србије. У Сава Центру се држао скуп средовечних људи који су говорили о светској завери. Државни медији су већ били усвојили ону чудну суздржаност према збивањима која су сваког живог грађанина Србије у срж погађала, као да у тој напаћеној земљи само гостују попут групе експерата.

Моје разгледнице нико није ни гледао, а биле су плод вишемесечног архивског копања (јер држава Србија као да је сама брисала трагове туђег злочина). Додуше, ни угледну средовечну господу национал-демократског опредељења нико није слушао. У Србији, као и у Француској, Швајцарској или било где друго, национални спас није могао окупити ни десети део публике какве осредње певаљке.

С олакшањем сам одлетео те ноћи за Франкфурт, а одатле за Калкуту. Колико год су знамења била тмурна за општу ствар, толико су мени лично била повољна. Неколико дана пре тога, путничка агенција у Београду ми је на реч издала авионску карту. А онда, тик пред полетање из Франкфурта, на мобилни ми се јавила начелница културног одсека у мом швајцарском кантону. Саопштила ми је да сам добио ауторску стипендију за коју сам се безизгледно кандидовао, па је у међувремену и заборавио. Мој награђени синопсис постао је захваљујући томе роман - Мед. Трагикомичну српску причу из рата у Крајини објавио је најцењенији издавач на свету, париски Галимар, чим сам послао рукопис. Када сам угледао своје име на славној отмено белој корици, помислио сам да се то неко са мном шали. Када је књига почела да кружи, да добија награде и да улази у гимназијске лектире, схватио сам да није шала. Да сам "медијску блокаду" пробио нити балваном, нити динамитом, нити "лобингом", нити "пијаром", већ - пером. Мог чича-Николу, пчелара, и његовог слуђеног сина Веска "Прзницу", десетине хиљада Француза је усвојило као да су им род рођени. Тада је, можда по први пут, неком на Западу дошло до ума и срца да је "Олуја" и брисање српске Крајине стравичан злочин, а не заслужено кажњавање "србокомуниста" или "србофашиста".

Етика ситних корака

Моја ауторска и - да тако кажем - политичка судбина нераскидиво је везана за тај чудесни пут у Индију. Јединствени задах Калкуте - мирис ватре, прљеног гвожђа, опојних зачина и људских лешева - заувек ми је остао у носу. Утопио сам се, до животне опасности, у тај пренасељени, загађени, бучни континент где се умире на улици а где свуда бљеште осмеси. Срце ми се расплинуло у тој милијарди верујућих душа које се у сваком тренутку моле Богу и судбини за милост да проживе, пропију или прожваћу следећи тренутак на овом свету. Тек у тим тропима сам назрео смисао Николајеве "Молитве на језеру" и чудесну моћ оног који скаче у провалију чврсто верујући да ће га божја рука спасти. Разумео телом и срцем, а не само умом, да све што нас окружује зависи само од нас самих и погледа којим обухватамо свет. Да "више чинимо оним што јесмо него оним што чинимо", како то срочи француски духовник и пустињак Шарл де Фуко. Без Индије не би било Меда. Без Меда не би било романописца — а романописац је, Богу хвала, бесповратно отерао у мировину публицисту и политичара.

У чему је разлика? У огромном утицају ситних ствари. Политика се јалово бави општим местима. Поезија и духовност се плодотворно баве ситницама. Ваљда зато што сам у поезију ушао у позним годинама, из ње сам жустро поцрпео сваку могућу науку и благодат за оно живота колико ми је још суђено да поживим. Свестан привилегије која ми је додељена, потрудио сам се да то искуство претворим у кратко "вјерују" за савремене невернике и инстант-етику за нервозне цинике попут мене самог.

Двадесет деспотских заповести

Читај литературу

Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофе. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца. Читај бар десет страница дневно.

Буди чист

Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи.

Лепо се одевај

Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом.

Поштуј законе

Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати.

Не испољавај убеђења

Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан и, као што доликује, тупав. Убеђена најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост." (Александар Зиновјев)

Испољавај осећања

Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље.

Пиши на папиру

Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера.

Дописуј се поштом

Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла.

Захваљуј се, макар и без разлога

Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост (француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва.

Не бави се оним на шта не можеш утицати

Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић.

Бави се оним што ти је при руци

Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни!

Троши што ближе

Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни!

Проучавај туђе језике и вере

Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац.

Не гаји непријатеље

Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом.

Говори и пиши конкретно

Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте.

Не пуши

Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата.

Дружи се са млађима од себе

Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији.

Уздај се у Тао

Јер нам Христос рече: "Ја сам Пут" (Дарма, Тао). Не знамо шта је пут нити куд нас води, али увек знамо када смо с њега скренули.

Буди и жена

Јер нико није чисто мушко нити чисто женско, а жена је угрожена откад су жене постале мушкарци. И обратно.

Прави децу

Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети.

• (Текст објављен у 500. броју “Печатa", децембра 2017.)