Писмо Драгославу Бокану

Драгославе мој драги,

Шкрто и одсечно сам ти се захвалио на предивном огледу који си ми посветио. Истина је да сам некуд журио, а и да ме је од твојих похвала, а још више од сврставања у најплеменитији сој српских писаца, спопала нека чудна нелагодност, нешто што се граничи са стидом.

Временом сам научио да се не стидим тако лепих речи, а и да се претерано не уображавам због њих. Од самог настанка тог мог "Меда", све је под знаком чуда и благодати. И сада, више од две године након објављивања, приређују књижевне вечери око те књиге и пишу ми о њој. Скоро свакодневно ми пристижу поруке на француском језику — а о нама и нашој легенди.

"Мед" ми је изменио судбину а затим одлепршао неким само њему знаним путевима. Ја се само трудим да га пратим. Каскам за њим попут детета за одметнутим змајем. Радости делим са романом и његовим живим ликовима, са својим узорима и нашом теодулском судбином.

Нису ме постиделе твоје похвале, добри мој Драгославе. Постидело ме нешто друго. Постидело ме је твоје саопштење о мојој самоћи. Као да си обзнанио да сам сиромах. Сиромах је често и поносит човек: лакше подноси своју сиротињу него ли глас о њој. Нисам, на срећу, сиромах. Нисам ни имућан. Тачно толико имам, или немам, колико треба за живот без обести. Но, пошто је ствар већ јавна, да прогутам понос: усамљен јесам, не својом вољом, и то ме мучи.

Теби барем не морам да дочаравам шта значи та усамљеност усред људског вртлога, та духовна осама. Усамљен сам у Швајцарској као "српски националиста" и православац, а парадоксално и као француски писац, "космополита" без акцента, у средини која се дичи својим провинцијализмом.

Усамљен сам у Француској као Швајцарац, чорбаџија, држављанин добро стојеће и уређене конзервативне државе коју француски револуционарно-колективистички менталитет мрзи из дна душе.

А о усамљености у Србији немам шта да додам. Ти си све рекао, а томе је један од твојих читаоца придодао и сведочење "одавде", са Запада, које ме је довело до ивице суза. Наводим:

Овде на универзитету где радим, имам познаника Швајцарца који је професор и зна Слободана још тамо из дана пре средње школе. Он је књигу купио чим се појавила у Паризу, и био је први који ми је о њој са таквим ентузијазмом причао. Колико је поносан што зна Слободана, што му је суграђанин, школски, и колико је то у супротности са потпуном незаинтересованошћу српских културних посленика.

Читам ове речи и хвата ме сета. Преко четрдесет година, како сам овде, попут Црњанског сваки дан у себи изговарам реч "Србија". Родитељима сам, као дериште, ЗАБРАНИО да користе француски у кући, да не бисмо сви ми, новопристигли гастарбајтери, заборавили матерњи језик или га изопачили у ону шаролику брљотину коју смуте сви усплахирени емигранти с првим речима, својим или туђим, које им падну на памет. Док сам учио бриткост духа с Ла Фонтеном, срце сам загревао с Чика-Јовом. Док сам пловио далеким морима Пруста и Џејмса, у капуту сам стискао стрица Ниџу и Николетину Бурсаћа. И дан-данас, кад кренем некуд, увек у торбу убацим нешто од Бранка, као грудву родне земље да носим. Мој Бранко. Мој Бора. Мој Добрица. Моја Десанка. Мој Ђура. Ниједан народ сем мог своје великане не назива именима и надимцима, чак и кад кумују улицама и мостовима. То је зато што се само ми увек осећамо сви-својима, што смо истовремено и цивилизација и заселак. Па ваљда свако зна ко су Драгош и Момо! Како је то мило, како је то присно, како је то... људски!

Своји смо, мислим. Но ко смо то — "ми"? Ти и ја, данас. Другима, огромној већини, ја нисам "свој", мислим "њихов", шта год чинио, био ја на Западу или међу њима, били они у Србији или овде на фртаљ сата возом.

Чудна ми је судбина. У швајцарски јавни живот сам, као студент, ушао на најгори могући начин: као дрски адвокат најомраженијег народа од 1945. наовамо. Тада би ми, пре крштења у Православљу, било удобније па и природније да се изразим као Хрват или "непристрасни Југословен" (т.ј. марксист или сорошевац). Истицао сам своју српску крв управо јер је била омражена и тај скупи орден непрестано истичем. Кад год је српске амбасаде и министарства хватала прпа од наступа пред западним светом, мене су гурали напред, и прихватао сам. Кад је требало протестовати — протестовао сам. Кад је требало псовати — учтиво сам негодовао, јер сам знао (што "моји Срби" нису) да је псовати јачег од себе исто што намазати се медом па стати пред осињак.

Кад су 24. марта насрнули на Србију, овдашњи радио ме је позвао да "коментаришем збивања" на вестима сутрадан ујутру, уз неке Шиптаре. И ту сам гнусност прихватио, не без оклевања и мучнине, па напамет научио ове две реченице: "Од овог тренутка, одговорност за све што се тамо буде збивало почива на вашим плећима. А ја се молим за све цивиле и војнике који ће погинути у одбрани Србије и завидим им што више неће морати да трпе одвратне њушке оних који вама владају." Знао сам да ми више од тога неће бити допуштено да изговорим, и тако је и било. А онда сам, неколико година касније, срео човека који ме је препознао по гласу. "Чуо сам Вас на радију 25. марта 1999", рече ми тај средовечни Швајцарац, и загрли ме плачући. "Отворили сте ми очи и срце над овим монструмима."

Упркос таквим инцидентима, а и захваљујући њима, стекао сам неко место у културном животу ове земље, а потом и Француске. Био сам издавач екстремиста и терориста, али и стрељаних песника и великих сведока. Био сам саветник национал-конзервативаца али и портпарол еколошког визионара Франца Вебера. Био сам швајцарски десничар и српски агент. Неки недељник је чак "открио" да тобоже водим тајни рачун Радована Караџића у швајцарској банци. Пуке измишљотине, грубе клевете беху једини аргументи с којима сам се суочавао у јавним дебатама. А онда се десило и оно немогуће: српски роман српског шовинисте објавио је Галимар у Белој библиотеци! Отад се клеветама придружила и цептећа завист. Сваки швајцарски писац би дубио на глави да га објаве у најугледнијој библиотеци на свету. Но то је свега неколицини пошло за руком. Скоро сви ти аутори се сада читају у школама. Додуше, и Мед, ту и тамо. Баш сада, у јуну, идем да се сретнем са гимназијалцима којима је задат као лектира.

Људи су ме и одраније, ту и тамо, заустављали на улици да расправљају о нечему што сам рекао или написао, да похвале или да посаветују. А након "Меда" су ме заустављали да са мном поћуте, да ми стисну руку, да ми нешто ситно поклоне. У мом градићу, где су људи присни, знају да заподену разговор у реду на пошти или на бензинској пумпи. "Извините што Вам сметам, но прочитао сам Ваш Мед"...

МОЈ "Мед". Какав мој! "Мед" припада целој трагичној Крајини и мом целом народу, па чак и оном суседном, убогим Хрватима, који се из глупе мржње коцкају са сопственим спасом. Ти странци су кроз мене читали Крајину која више не постоји. О тој Атлантиди су по први пут нешто сазнавали након две деценије западног забашуривања и нашег срамног ћутања. Дотле нису били ни свесни да су негде на Балкану, за свега четири дана, вековна огњишта једног јуначког племена претворена у гар и коприве, у врзине и мук. Нико им није рекао. Тај Magnum Crimen су Американци брже-боље прикрили, 10. августа 95, конференцијом за штампу о тад већ застарелим збивањима у Сребреници. Нико се није сетио да тај узрочни однос нагласи или чак спомене. Отада се сво зло распада Југославије свело на ту малу енклаву пред којом се и наши властодршци понизно клањају. А Крајина је пропала у заборав као у личку јаму.

Оних година ми је од гнева падало на памет да одем на фронт. Какав фронт? С ким? Коме у корист, кад нисам борац? Не волим кич и јефтину романтику. Своју борбу сам свео на снове и тумарања по гају над језером о којем пишем у "Меду". Тада сам се, а да нисам био свестан, потајно изопштио из овог друштва коме припадам и постао његов посматрач, не и протагонист. У мени је већ живео мој Никола, самотни пчелар с Велебита.

Природније би ми било сада да се борим за Донбас или Дамаск. Било би безбедније него да стрепим од српске издаје или српског церекања за својим леђима. Самоћа је страшна школа, испит, па и хемијски процес. Од проневерених, изопачених, заборављених српских одисеја остао ми је само суви талог: свељудска срж свега проживљеног. Оно што ме повезује са језгром патње, језгром истине и лажи. Зато данас вишак српских суза лијем над несрпским судбинама. И ову своју причу о Крајини, да неки издавач тражи, могао бих да пребацим у Мексико, Вијетнам или Египат. Не би ми сметало. Моја мученичка Крајина се преселила у небеса и одатле осветљава свако разрушено огњиште и сваку неопевану жртву.

Када сам од Раде Милошевић чуо ту библијску приповест о путешествију оца и сина из које ће израсти књига, дуго сам се питао: шта ћу од ње? Како да је ПРЕВЕДЕМ овим слепцима овде? Да сам написао оглед о историји и патњама Крајине, нико ме не би прочитао — сем, наравно, мојих истомишљеника. Нико не чита есејистику с којом се бар начелно не слаже. Есеји, документа, служе пре свега утврђивању предубеђења, а не трежњењу или проширењу свести. Ту улогу само литература и мистика могу да остваре.

Дотле нисам био писац. Ни цртицу нисам објавио у икаквом књижевном часопису. Но схватио сам да је пред громадама лажи и пропаганде сасвим узалудно прокламовати "нашу истину" о Крајини и осталим збеговима. Као да на стену насрћеш кашичицом! Толико ми је "наших истина" нуђено за превођење и издавање. И тако ми је било тешко тим добрим а жучним људима објашњавати колико је њихово пожртвовање узалудно пред тим охолим, расејаним, млаким западним светом. Шта ће њима "наша истина" кад ни сопствену немају снаге да сагледају и одбране?

Стога је Крајину требало избавити од — Крајине. Ишчупати је из историје и геополитике. Историју пишу победници, а губитници се баве геополитиком. Ни једни ни други се не баве истином, а истина је једино битно. Једини могући потез био је да се Крајина уклеше у књижевну баштину, и то не нашу већ свељудску. Одатле је нико не може избити. Књижевне истине, за разлику од историјских, нису кварљиве.

Како ово звучи надмено! Човек уобразио да је Толстој! џѕдф ради се о пувању већ о поетици. Повест о таквим судбинама не пишеш као новинску хронику. Ако не осећаш широки дах у себи, ако ти поглед не циља у небеса, не мораш ни да започињеш. Зато сам тих сто страна писао четири године. За те четири године, можда сам свега десетак дана био дорастао за такву тему. Осталих хиљаду четиристо дана био сам само просечни Европљанин, "идеал и оруђе свеопштег уништења", како га описује Леонтјев.

Тако ми је тај крајишки мед постао одскочна даска ка нечему другом. Отуд, вероватно, и нелагодност с којом је књига примљена међу Србима. О њима приповедам, јесте, али не као Србима, већ пре свега као — људима у безљудном времену. И добрим и злим. Тек након "Меда" сам схватио ону уњкаву и наоко млитаву поруку светог патријарха Павла: "Будимо људи!" Сви смо схватили : "будимо уљудни", "добри", "хуманитарни". А ту нема поповања ни моралисања, ни трунке! Павле само говори: "будимо људи"! Прихватимо, усвојимо своју човечност у њеном пуном опсегу и добра и зла. Грешимо, но чинимо и добро! Усудимо се, макар испаштали! Он је видео колико смо сужени, скврчени, као поткресани на Прокрустовом лежају. Моји ликови из "Меда" јесу Срби, но ти Срби су ми се наметнули не ради свог српства већ ради свог ЉУДСТВА! Наши национални мистици и надри-историчари у сваком човеку траже Србина, а ја у Србину тражим човека. Велику реткост у мом времену и поднебљу! Но имам ту срећу што међу Србима најчешће још налазим пречице ка... људима. Мој Бранко, мој Гаврило, мој Николај, мој Арчибалд (Рајс), мој Пера (генерал Галоа), мој Станислав (Краков), мој Патрик-Стефан (пуковник Барио), мој Сања (Зиновјев), мој Емир-Немања, мој Јаков (пуковник Огар), мој Оскар (Фрајзингер). Пуноправни Срби — јер су ЉУДИ!

Српство није ни крв ни сој ни грб ни тапија. Српство је — људство међу нељудима, памћење међу збуњенима, срце усред леда. Српству се приклања когод осети голог човека у себи, био он холивудска звезда, војничина или рокер. Српство је сабор ученика, што је сам Николај рекао, и литургија, како додаде Жарко Видовић. Свести српство на етничку, обичајну или верску заједницу, значи већ сузити га и окаменити. Ритуално српство ништа не значи. Отуд и лакоћа с којом грлате "Србенде" прелазе у издају.

Само објављивање "Меда" беше чудо. Још вече чудо је његова популарност овде, у француском подручју. Пет награда, четири или пет издања под "белом" корицом, а сада и џепно. Кад ми је пријатељ послао слику књижаре на париском аеродрому са хрпом "Меда" на ударном месту, схватио сам да смо променили статус. Ушли смо, малтене, у "мејнстрим". Пореде нас са Хемингвејем, Хомером... Да се то мени деси! Мени и Крајини! Нама!

Најчудније је што ту победу сам славим, као да седим у пресвлачионици и буљим у пехар УЕФА-е. Лажем: нисам сам. Ту си ти, Марина, Светлана и још пар пријатеља, углавном пријатељица. Ту су и читаоци из групе "Медомана". Ту су моји овдашњи пајташи, молери, дрвосече, трговци и штампари, с којима роштиљам и кувам котлиће. Сачувао сам везе са истинским друговима из детињства, Швајцарцима, Италијанима, Шпанцима. Не могу ти ни описати шта за њих значи наш пробој у свету француске културе. А за то време Србија ћути. Крајина, она расељена, ћути. А с њом бих најрадије поделио ову радост.

Не ради се о "медијској блокади". То је најмање важно. Њима је све неугодније да напишу нешто лепо о нечему српском мимо спортских вести. А није ни да су ме бојкотовали. "Политика", "Печат", "Геополитика"... Чак ме је Оливера Милетовић угостила на својој одличној емисији. Више ме чуди народ и дијаспора. Око мене, у Швајцарској и шире, има доста српских клубова, па и крајишких. Само један ме је позвао, женевски, где ме знају одраније. Да не спомињем парохије и епархије. Деси се да понеки Србин дође на књижевно вече у некој француској библиотеци, на своју руку. У Лиону сам тако срео два сјајна Сремца - причали смо о Хамвашу и бекријању. Но, ето, већине то као да се уопште не тиче.

Често ме људи препознају у авиону за Београд, и ту се ствари одвијају карактеристично: Срби ми углавном причају о политици, а Французи и Швајцарци о — "Меду"!

Очигледно постоји неспоразум. Случајно сам добио процену првог издавача који је помишљао књигу да преведе у Србији. Рецензент је оцењује као превише "млаку", баналну, за нашу публику. Има ту нечега. Портрет Срба постаје незамислив без трубача и шенлука, подочњака и необријаних образа. Сами смо се уживили у карикатуру о себи, која није од јуче. За мене је "Ко то тамо пева" гнусан филм, упркос духовитости, но ваљда само за мене.

Да не тлапим превише. Од Србије не очекујем никакво признање. Оно што ми је од ње требало већ сам добио, још од детињства, и то нико не може да ми отме. Мој следећи роман нигде Србију ни не спомиње, а у њему је више српског него у "Меду".

Понекад замишљам како је Лукијан Мушицки са фрушкогорских обронака мотрио на Мачву и питао се да ли она свест и знање које он носи и брани ишта значе тим људима тамо. Понекад лежим на туђој плажи и поново састављам "Ламент над Београдом", који сам некад у трансу препевао на француски, па одлетим чак у Јоханесбург где је Драган Аћимовић у 50 примерака штампао ту најпотреснију песму посвећену неком граду, игде. Понекад се сетим горког разочарења немачког аристократе и пребега Рајса кад нас је дрмусао: "Чујте, Срби!" Понекад се уживим у стрепњу читавог низа хиландарских владика над рашчереченом или залуђеном матрицом. Понекад сам мој деда-ујак Драго, луди избегли четник који се под старе дане вратио у Србију да би ипак умро у Аустралији, не препознавши своју отаџбину у ономе што је затекао. А у соби у којој спавам, поред иконе и слика деде и баке, нема ничег другог сем лика мог Гаврила Руцовића, Бокеља у Каиру рођеног, у Париз протераног под Насером, полиглоте, светског путника, верника и шмекера, који је целог живота мислио само на Србију.

Не боли мене што ме Србија не признаје, драги мој Бокане. Без тога могу да живим. Боли ме што Србија себе не признаје...